Možemo pojesti ceo obrok a da se nekoliko sati kasnije jedva sećamo da se dogodio. Telefon je bio u jednoj ruci, viljuška u drugoj, Slack ili Instagram ispred nas, a ručak negde u pozadini. Telo je dobilo hranu. Dan nije dobio pauzu.
To je možda najobičniji oblik modernog jedenja. Ne prejedanje, ne restrikcija, ne novi suplement i ne dramatična dijeta. Samo činjenica da smo jednu od osnovnih svakodnevnih aktivnosti uspeli da pretvorimo u nešto što radimo paralelno sa nečim drugim.
Doručkujemo dok odgovaramo na poruke. Ručamo za laptopom. Večeramo uz seriju, što je verovatno najprijatnija verzija iste navike i zato je niko ne planira ukinuti. Između toga grickamo stvari koje nismo posebno odlučili da jedemo, nego su jednostavno bile dovoljno blizu.
Onda je wellness, naravno, izmislio termin: mindful eating.
Kao i mnoge dobre ideje koje prođu kroz wellness mašinu, koncept je ubrzo dobio rituale, kurseve i pravila. Spustite viljušku između zalogaja. Sažvačite određeni broj puta. Analizirajte teksturu. Isključite sve ekrane. Budite potpuno prisutni sa svakim bademom.
Nekome takav pristup može prijati. Drugima će samo dodati još jedan zadatak na listu stvari koje navodno rade pogrešno.
Iza pomalo iritantnog jezika ipak postoji jednostavna ideja vredna pažnje: način na koji jedemo utiče na iskustvo jela. Kada nam je pažnja potpuno zauzeta nečim drugim, slabije registrujemo ukus, tempo, količinu i trenutak kada smo zadovoljni. To ne znači da će jedan ručak uz YouTube pokvariti metabolizam. Znači da je pažnja deo obroka, baš kao što je deo razgovora, filma ili čaše vina.
Istraživanja o mindful eating-u daju obećavajuće, ali ne magične rezultate. Sistematski pregledi intervencija nalaze da takvi pristupi mogu pomoći kod nekih aspekata ponašanja u ishrani, posebno kada je reč o prejedanju, emocionalnom jedenju ili većoj svesti o gladi i sitosti. Rezultati za telesnu težinu su mnogo manje konzistentni, što je korisno podsetiti svaki put kada se jednostavna praksa pretvori u novu metodu mršavljenja.
Ali možda ni ne moramo da tražimo klinički ishod da bismo primetili šta smo izgubili.
Ručak je nekada bio prekid dana. U kancelarijskoj kulturi kakvu smo nasledili, imao je svoje vreme, sto i makar kratku promenu scene. Rad na daljinu i laptop su nam dali ogromnu slobodu, ali su istovremeno omogućili da se radni dan proširi preko gotovo svega. Ako možemo da radimo odakle god, možemo i da ručamo dok radimo. Efikasno je, sve dok ne primetimo da nikada nismo stvarno prestali.
Beogradski kafić usred radnog dana lepo pokazuje obe verzije grada. Za jednim stolom neko razgovara dva sata uz kafu i ručak kao da ostatak sveta ne postoji. Za drugim je laptop, telefon, slušalice i tanjir koji se prazni između dva poziva. Ista hrana, potpuno drugačiji obrok.
Ne mislimo da je potrebno romantizovati svaku užinu. Nekada zaista imate dvadeset minuta. Nekada ćete jesti sendvič u taksiju ili završiti doručak na putu do sastanka. Život nije wellness retreat i pokušaj da svaku svakodnevnu situaciju pretvorimo u ritual prisutnosti može postati jednako iscrpljujući kao multitasking koji pokušavamo da izbegnemo.
Ali postoji razlika između toga da ponekad jedemo usput i toga da više ne znamo drugačije.
Možda je dovoljno vratiti jedan obrok dnevno. Ne praktikovati mindful eating, nego sesti. Ne meriti vreme žvakanja, nego skloniti laptop dovoljno daleko da sos ne završi na tastaturi. Razgovarati sa nekim. Ili ne razgovarati ni sa kim. Primetiti da je hrana stigla, da ima temperaturu, miris i ukus i da smo nakon nekog vremena siti.
To zvuči gotovo komično banalno. Upravo zato nam je verovatno potrebno.
Postoji i jedna neprijatna istina za restorane i kafiće: ako gost ne obraća pažnju na hranu, deo našeg rada nestaje. Možemo birati sastojke, podešavati espresso, praviti sos, slagati teksture i razmišljati kako jelo treba da izgleda, ali nijedan kuvar ne može pobediti notification koji je stigao u pravom trenutku.
Zato volimo kada ljudi u VERA ostanu malo duže. Naravno, postoji poslovno potpuno iracionalna verzija toga u kojoj neko naruči jednu kafu i pretvori sto u kancelariju do zatvaranja. Ali postoji i mnogo lepša verzija: ručak se pretvori u razgovor, kafa stigne posle jela i pola sata koje je trebalo da bude logistika postane stvarni deo dana.
Hrana je gorivo. Samo nije samo gorivo.
Ako je svedemo isključivo na protein, vlakna, kalorije i vreme unosa, možemo napraviti nutritivno savršen ručak koji se u sećanju nikada nije dogodio. A ako svako jelo pretvorimo u ceremoniju, verovatno ćemo zakasniti na posao.
Negde između ta dva ekstrema postoji vrlo stara ideja za koju nam nije bio potreban engleski naziv: kada jedemo, možemo na nekoliko minuta samo da jedemo.
Ne svaki put. Ne savršeno. Dovoljno često da se ručka sećamo.
Probajte u VERA — specialty kafeterija i wellness bistro, Nikole Spasića 4, Stari Grad, Beograd.
Comfort food u VERA →